Силом прилика, пре пар година, упознао сам момка који ме је одушевио својом борбом кроз живот. Момак који је без руку и без једне ноге, знао је да прикрије своје недoстатке толико да се и није примећивало да их има. Изузетно позитивног расположења, ведрог духа каквог би многи пожелели да имају, па чак и ја. Када видите постојање таквих људи, схватите да Ви и уствари немате проблеме. А испаде да Ви више јадикујете него неко ко стварно има разлога за то. Да нам је више таквих људи, свима нама би било много боље. Ово је прича о наизглед малим људима, али људима великог срца. Уствари ми постајемо заиста мали људи када упознамо такве особе, које и поред очигледних проблема, гурају кроз овај живот и шире свој оптимизам.
Лепих крупних очију, пуних ведрине и поверења у живот, тридесетрогодишњи Дејан је рођен без обе руке и једне ноге, родитељи су га напустили кад је био беба и никада се нису интерeсовали за њега, већи део живота провео је у болницама и разним установама које се баве рехабилитацијом људи са посебним потребама.
Како је рекао, увек постоје предрасуде а он покушава на свој начин да анимира људе, да их опусти, покаже да ако човек нема руке, не мора да значи да не може урадити све као онај поред њега.
"Покушавам да охрабрим људе који су скептични према оваквој популацији, да ме погледају, да тај поглед потраје пар минута како би могао да им покажем оно шта умем".
А Дејан уме много, сам се брије и то не машиницом него двожилетом, пије из чаше и једе прибором, скија, плива, игра кошарку, фудбал, како каже на свој начин, можда мало "на кварно" јер има и оних високих са којима се не може изборити.
"Јако сам низак али имам посебан систем да таквима отмем лопту, хумором и шалом покушавам да их онеспособим, када се нашалим на свој рачун, што често радим, успем да одгурам лопту где желим, некада то 'упали', некада не али у сваком случају трудим се да нађем најбоље решење у сваком моменту", каже Дејан.
"Јако сам низак али имам посебан систем да таквима отмем лопту, хумором и шалом покушавам да их онеспособим, када се нашалим на свој рачун, што често радим, успем да одгурам лопту где желим, некада то 'упали', некада не али у сваком случају трудим се да нађем најбоље решење у сваком моменту", каже Дејан.
Тешку животну причу детета остављеног у породилишту, за које се родитељи, старији брат и сестра никада нису интересовали, овај млади човек прича без осуђивања, одавно је опростио онима који су га оставили да живи без љубави.
Основну школу завршио је као вуковац, средњу графичку као најбољи ђак генерације као и Правни факултет, дружио се са децом која су била "здрава и права", која нису имала никакав физички хендикеп.
"Било је тренутака када сам видео да ме не желе у друштву, виде да си на неки начин различит и не припадаш њима али сам на свој начин, на 'фазоне и форе' показао да и ја могу да шутам ту лопту, да се гуркам са њима, некада је то било и погубно по мене, када ме неко гурне јаче, то буде опасно, али научио сам да када паднем сам се и подигнем, и физички и психички, да не поклекнем", испричао је Дејан.
Својим осмехом шармирао је медицинске раднике, поклањали су му пажњу, борио се за љубав, основно средство које му је у животу било неопходно. Само мало љубави и пажње било је довољно да настави тешку животну борбу.
За све и најобичније физичке радње морао је да пронађе посебне технике, за облачење, одржавање хигијене, храњење, писање, да те елементарне вештине уради без помоћи других људи. Многи су га питали одакле црпе снагу, где је "бензинска пумпа", одакле оптимизам човеку коме је мало поклоњено.
Основну школу завршио је као вуковац, средњу графичку као најбољи ђак генерације као и Правни факултет, дружио се са децом која су била "здрава и права", која нису имала никакав физички хендикеп.
"Било је тренутака када сам видео да ме не желе у друштву, виде да си на неки начин различит и не припадаш њима али сам на свој начин, на 'фазоне и форе' показао да и ја могу да шутам ту лопту, да се гуркам са њима, некада је то било и погубно по мене, када ме неко гурне јаче, то буде опасно, али научио сам да када паднем сам се и подигнем, и физички и психички, да не поклекнем", испричао је Дејан.
Својим осмехом шармирао је медицинске раднике, поклањали су му пажњу, борио се за љубав, основно средство које му је у животу било неопходно. Само мало љубави и пажње било је довољно да настави тешку животну борбу.
За све и најобичније физичке радње морао је да пронађе посебне технике, за облачење, одржавање хигијене, храњење, писање, да те елементарне вештине уради без помоћи других људи. Многи су га питали одакле црпе снагу, где је "бензинска пумпа", одакле оптимизам човеку коме је мало поклоњено.
Дејан истиче да нажалост код нас постоје јаке предрасуде људи, када у некој фирми или компанији виде човека без руку као што је он, тешко прихвате да може да ради, мисле да си неко коме је потребна помоћ, неко коме стално нешто треба донети, пружити, не желе да покажу прилику да се покажеш.
"Трудићу се својим знањем, вештином, свим што сам научио кроз живот, да покажем да ја то могу, да смо сви ми једнаки пред оним горе, само је неко имао тежу, неко блажу судбину", каже он и истиче да сви сматрају како је имао најтежу судбину али он не.
"Упознао сам на Војномедицинској академији где се лечим дечака Милоша који је оболео од леукемије, родитељи су му погинули у саобраћајној несрећи, увукао се у своју несрећу и није хтео да једе. Сазнао сам да он треба да отпутује на операцију, тада сам сакупљао новац за своје протезе за руке, имао сам трећину, дошао сам до информације да је њему потребно управо толико и одлучио да му помогнем јер је живот увек на првом месту, поготово дечји", испричао је Дејан за свог малог пријатеља који данас иде у школу и један је од набољих ђака.
За њега је то посебна радост да је он "овакав какав је" могао некоме да помогне.
Дејан живи у изнајмљеном стану и издржава се од свог рада, никада није тражио помоћ од других јер жели да живи животом нормалног младог човека. Ипак, Дејану би живот био много лакши када би имао свој кров над главом, стан у коме би нормално започео живот са својом девојком, здравом и правом особом, која је лекар, увек насмејана и заљубљена у свог шармантног младића који ужива у животу, комуникацији са људима, природи, путовањима.
Овај храбри младић и велики борац жели нормалан живот достојан човека. Каже да је његов најснажнији покретач љубав, да још није прескакао зид али ако највећа љубав његовог живота то буде тражила, он ће се потрудити, макар се угрувао, али и то је саставни део живота…..
"Трудићу се својим знањем, вештином, свим што сам научио кроз живот, да покажем да ја то могу, да смо сви ми једнаки пред оним горе, само је неко имао тежу, неко блажу судбину", каже он и истиче да сви сматрају како је имао најтежу судбину али он не.
"Упознао сам на Војномедицинској академији где се лечим дечака Милоша који је оболео од леукемије, родитељи су му погинули у саобраћајној несрећи, увукао се у своју несрећу и није хтео да једе. Сазнао сам да он треба да отпутује на операцију, тада сам сакупљао новац за своје протезе за руке, имао сам трећину, дошао сам до информације да је њему потребно управо толико и одлучио да му помогнем јер је живот увек на првом месту, поготово дечји", испричао је Дејан за свог малог пријатеља који данас иде у школу и један је од набољих ђака.
За њега је то посебна радост да је он "овакав какав је" могао некоме да помогне.
Дејан живи у изнајмљеном стану и издржава се од свог рада, никада није тражио помоћ од других јер жели да живи животом нормалног младог човека. Ипак, Дејану би живот био много лакши када би имао свој кров над главом, стан у коме би нормално започео живот са својом девојком, здравом и правом особом, која је лекар, увек насмејана и заљубљена у свог шармантног младића који ужива у животу, комуникацији са људима, природи, путовањима.
Овај храбри младић и велики борац жели нормалан живот достојан човека. Каже да је његов најснажнији покретач љубав, да још није прескакао зид али ако највећа љубав његовог живота то буде тражила, он ће се потрудити, макар се угрувао, али и то је саставни део живота…..
Синоћ је органозован хуманитарни концерт у Сава центру под називом “Пријатељи за Дејана” На концерту је било понешто за свачији укус. Публика се забавила, упознала га и видела ту вољу за животом која је јединствена.
Програм је водио познати водитељ Дејан Пантелић, који познаје Дејана неких 15 ак година, како он рече. Наступале су многобројне звезде:Магла Бенд, МВП, Неда Украден, Наташа Беквалац, Сергеј Ћетковић, Калиопи, Жељко Самарџић и многи други. Пред крај концерта је Дејан Ковачевић и сам изашао на бину и захвалио се својим пријатељима и публици. Својим речима подигао је публику на ноге и добио аплауз од неколико минута, што је Дејана расплакало и захвалио се још једном свима речима:“Сада сам сигуран да се вредело борити”. Измамио је по коју сузу и међу посетиоцима концерта…..
Концерт је завршен пред пуном салом, а нама остаје да се запитамо колико ми људи познајемо као Дејан што је? И да ли знамо да ценимо и поштујемо и на који начин такве људе?
Фоторепортажа са концерта:
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани читаоци, почев од 24 марта 2012 г. коментари ће се објављивати само преко нашег сајта, ради бољег праћења истих. Хвала на разумевању.