Док смо ишли у основну школу у Пударцима, у тадашње време је постојао само један пут-главни. Ми смо га звали “около“, јер смо морали да пешачимо и по пола сата до школе. Имали смо и друге алтернативне путеве које смо називали по неким природним лепотама или дешавањима. На пример, имали смо преки пут преко „бунара“. Требало нам је око дупло мање времена, али смо прелазили преко изворишта самог бунара преко којег и није било пута. Биле су само неке шерпе, лонци , поклопци које смо ми бацали преко тог потока и прелазили преко њих.
Е баш на том месту, мога најбољег друга дохвати једна бараба и поче да се иживљава над њим. Јадан ја, шта да радим? Рмпалија тај беше, али ваљда смо јачи од њега заједно? Почех да браним другара, који се иначе замало не удави у оном потоку јер му овај потопи главу у тај исти поток. Одгурнем ја тог рмпалији и он паде у воду и поче да плаче како ће га мајка убити и сл. Али успесмо нас двоје да га савладамо некако. Побеже он, ал остави ранац са собом. Ухватим ја онај ранац и бацим га у што дубљу воду. Мало ми и то било, јер сам сматрао да то није довољно дубоко па лепо ти савијемо ногавице ја и друг, па до ранца и гази, гази,ма уништисмо га начисто. Сав онај бес искалисмо на јадном ранцу и књигама. Завршисмо ми то и беше време да се вратимо кући. Али како сад кући? Па ми личимо на две свиње од оног блата из тог потока! А мокри до голе коже. Како сад? Ма реко, имамо ми времена кад стигнемо кући па ћемо нешто смислити док не дођу наши са посла.Кретосмо ми кући..
Стигох кући, отварам врата, кад кева дошла раније са посла. Куку сине, куку, па шта ти се десило? Ма мама мој друг (да не спомињем име) се мама давио. Да прескочи са једне шерпе на другу, оклкизне се и падне. Једва сам га спасао....И тако, веровали или не, тa ми прича прође. Кева ишла по крају, хвалила се на сав глас како има сина хероја, он је спасио нечији живот у последњен тренутку и сл. Кад после пар дана дође кева, ал од оног што му бацисмо торбу, до моје кеве...
Шта је после било, не бих Вам причао. Још се сећам тих тренутака. Мислим да и сад кад седнем нагло, осетим тај бол ту негде... Мада, ја сам тада заиста спасио друга, али ето прикрих како су се ствари стварно издешавале. Остало ми то да сам заиста научио лекцију и то животну. Од тад сам помагао коме год сам стигао, и овоме и ономе, али никад ни реч нисам прозборио о томе. Оно вала,стварно је и глупо?? Помоћи некоме у ситуацији када му је заиста тешко и хвалити се на сав глас??? Па да ли сам му ја помогао зато што је то људски, или да бих се тиме хвалио по крају и испао главни баја? О томе не треба причати, а ако неко примети и похвали те, то је права ствар. Тада твоја храброст, твој труд се стварно исплати.
Елем, паде снег. Затрпа нас све.. Ја се сетих ове моје догодовштине......
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани читаоци, почев од 24 марта 2012 г. коментари ће се објављивати само преко нашег сајта, ради бољег праћења истих. Хвала на разумевању.